U pravu si! Online

Provera autentičnosti dokumenata

Uvek kada je reč o dokumentu koji nije dobijen direktno od državnih organa, Zakon o javnom informisanju traži da se s primerenom pažnjom ispita autentičnost tog dokumenta i istinitost informacija koje on sadrži.

Naravno, pod pretpostavkom da je dokument autentičan, u njegovom prenošenju moraju se poštovati pravila koja važe za prenošenje pisanih saopštenja. Ukoliko je dokument označen kao državna tajna, uopšte ne bi smeo da ga objaviš, ali je ta situacija regulisana posebnim pravilima.

Dokle treba proveravati?

Ukoliko je dokument navodno sačinio državni organ ili ustanova, prvo treba da od njih tražiš potvrdu autentičnosti, ali i potpunosti, jer izostavljanje nekog dela može da promeni značenje celog dokumenta.

Činjenica da si dokument dobio od nekog ko ga je morao dobiti zbog toga što je na određenoj funkciji ili je učesnik nekog postupka pred vlastima, ili ti je takva osoba potvrdila autentičnost, može biti dovoljan dokaz, ali bi bilo dobro da i u ovom slučaju pokušaš da proveriš autentičnost kod onoga ko je izdao takav dokument.

Ako dokument sadrži važeće pečate državnog organa, ustanove ili privatnog ili javnog preduzeća koje ga je navodno sačinilo, kao i potpise osoba za koje bi bilo logično da ga potpišu, to je takođe snažan dokaz verodostojnosti dokumenta, osim ako nije reč o fotokopiji ili skeniranom dokumentu, jer je njih lako falsifikovati.

Zapamti, od tebe se traži da uložiš onoliko pažnje u proveru koliko je dokument podobniji da nekom nanese štetu i onoliko koliko je potencijalna šteta velika. Pri tom se ne očekuje da proveru sprovedeš onoliko temeljito koliko bi to učinio sud, već samo da si imao opravdane razloge da veruješ da je dokument autentičan. To svakako podrazumeva da si se potrudio da saznaš šta o tome ima da kaže „druga strana“, ona kojoj može biti naneta šteta.

Međutim, sud odlučuje o tome da li je u proveru uloženo dovoljno pažnje, a različiti sudovi imaju donekle različite kriterijume.

Šta kaže etički kodeks?

Smernice za primenu

preporučuju da se tačnost svake informacije, pa i sadržaja i autentičnosti nekog dokumenta, proveri u dva nezavisna izvora, pogotovo ako o tome postoje nekakve sumnje. Uz to, identitet pošiljaoca dokumenta uvek treba da bude poznat redakciji, i kada se ne objavljuje.

Odgovornost za štetu

Ukoliko sud po tužbi oštećene osobe oceni da je preneta informacija neistinita (u ovom slučaju i tvrdnja da postoji neki dokument, ako se utvrdi da on nije autentičan), a da u proveru autentičnosti nije uložena dovoljna pažnja (odnosno da se moglo utvrditi da dokument nije autentičan), odštetu će zajedno plaćati odgovorni urednik i medijska kuća, a novinar samo ako se dokaže da je do objavljivanja dokumenta došlo njegovom krivicom (na primer, nećeš biti odgovoran ako si dokument dobio od urednika, a on ti je dao samo zadatak da ga pripremiš za objavljivanje).

VN:F [1.9.22_1171]

Oceni članak!

Razumljiv?
Koristan?
Zanimljiv?
Ocena:
5.0/5
(Ukupan broj ocena:1)
This entry was posted in Dokumentarni izvori and tagged , , , , , , , , , , , , . Bookmark the permalink. Trackbacks are closed, but you can post a comment.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrška

  • irex-usaid

    irex-usaid
  • txtdisc

    txtdisc
  • microsoft

    microsoft
  • paragraf

    paragraf
  • boje

    boje