Naši zakoni propisuju određena pravila kojima se uređuju pitanja zajedničke i posebne imovine muškarca i žene koji žive u „zajednici života“. Ako vam se ta pravila baš i ne dopadaju, ili ako želite da sopstvene imovinske odnose regulišete na detaljniji način – uvek imate mogućnost da sklopite takozvani bračni ugovor. Na taj način, obezbedićete se od eventualnih kasnijih nesuglasica oko toga šta kome pripada.
Ideja o sklapanju bračnog ugovora mnogima može izgledati nepotrebna, pa i uvredljiva; ja tebe toliko volim i tako se dobro slažemo, a ti hoćeš da pravimo ugovor! Na vama je da odlučite, ali imajte na umu da su sudnice krcate bivšim parovima koji u iscrpljujućim višegodišnjim procesima oko podele imovine troše i poslednje mrvice nekadašnjeg „večnog poverenja“.
Ko može da zaključi bračni ugovor i kada?
Iako bi se na osnovu njegovog imena moglo zaključiti drugačije, bračni ugovor mogu da zaključe i bračni i vanbračni partneri, kao i oni koji to tek nameravaju da postanu (na primer, momak i devojka koji se dogovaraju da počnu da žive zajedno ili da se venčaju). Za buduće partnere, odredbe ugovora stupiće na snagu tek početkom zajedničkog života, odnosno u trenutku stupanja u brak.
Šta reguliše bračni ugovor?
Ugovor može definisati vlasnički status pojedinačnih predmeta (ako se razvedemo, TV pripada tebi, a ja uzimam playstation), isto kao što može postaviti neke načelne kriterijume za utvrđivanje vlasništva (sve lične stvari vrednosti preko tri hiljade dinara smatraće se zajedničkom imovinom).
U pogledu vremenskih odrednica, ugovor se može odnositi na trenutno stanje imovine (stan u kom živimo je zajednički, ali kola su tvoja), ali i na budućnost (od sutra, dve trećine svake plate ići će u zajedničku imovinu, a trećina u posebnu).
Šta ugovor NE MOŽE da reguliše?
Bračnim ugovorom se ne mogu regulisati pitanja koja jesu imovinske prirode, ali se ne tiču vlasničkih, već nekih drugih prava – kao što je pravo deteta na izdržavanje od strane oba roditelja, ili pravo stanovanja jednog roditelja sa detetom u stanu drugog roditelja. Delovi ugovora koji zadiru u ova prava smatraju se pravno nevažećim.
Procedura sklapanja ugovora
Da bi bio pravno validan, ugovor mora biti sastavljen u pisanom obliku, potpisan od strane oba partnera i overen u nadležnom sudu. Pored toga, bračni ugovor kojim se reguliše vlasništvo nad nekretninama (stan, kuća, imanje…) mora biti upisan u katastar nepokretnosti.
Sudija može i da odbije da overi bračni ugovor – ako posumnja da je neki od partnera na njega pristao pod prinudom, ili vođen nekom zabludom.
